U vurtuoznoj igri baroka i postmoderne, iz pera velikog Umberta Eka nastaje još jedan roman izuzetnog književnog stila, bogat igrom jezika i protkan iskrenim emocijama.

Roberto, mladi italijanski plemić iz XVII veka, jedini preživljaa brodolom u južnim morima. Priču o njegovom životu saznajemo iz dnevnika u kojem je tokom boravka na pustom brodu pripovedao o detinjstvu, prohujalim strastima, o svom izmaštanom zlom bratu, opsadi i smrti svoga oca...

Ispred njega je nedostižno Ostrvo, udaljeno ne samo u prostoru već i u vremenu. Sam, na nepoznatom moru, Roberto de la Griv po prvi put u životu gleda u nebo i zvezde novog sveta, prepunog neobjašnjivih zamki, i hvata se u koštac sa misterijom koja zadaje velike brige evropskim silama toga doba: tajnom koja se zove Punto Fijo.

Ekova veština pripovedanja dolazi do punog izražaja na ovom putovanju kroz istoriju, filozofiju i savremena društvena zbivanja, dodiruje vanvremenska pitanja  stvara emotivni naboj kakav se retko može iskusiti.

Jesam li dakle ovde da bih se zabluđivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samome sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom čunu, zaboravljenom sred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom neću dobiti sve, jer postajem jedina misleća tačka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu?

Živeti u Antipodima, dakle, znači iznova graditi instinkt, umeti od začudnosti napraviti prirodu i od prirode začudnost, otkriti koliko je nepostojan ovaj svet, koji na jednoj polovini sledi jedne zakone, dok na drugoj neke sasvim suprotne.